Njegovi stihovi uklesani su na Zejtinliku, a on je ubio sopstvenu ženu: Potegao pištolj, pa dobio samo 6 meseci zatvora
Dodajte Kurir u vaš Google izbor- Vojislav Ilić Mlađi je 1905. ubio suprugu Darinku u Krivom Viru, nakon što je saznao za njenu vezu sa drugim muškarcem.
- Sud mu je 1906. izrekao samo šest meseci zatvora, uz obrazloženje da je delovao u snažnom uzbuđenju i pod uticajem tadašnjih patrijarhalnih stavova.
Stihove Vojislava Ilića Mlađeg, uklesane u kamen mauzoleja na srpskom vojničkom groblju Zejtinlik u Solunu, čitaju generacije posetilaca koje dolaze da odaju počast junacima Prvog svetskog rata. Međutim, iza imena pesnika čije su reči postale simbol stradanja srpskog naroda krije se jedna od najmračnijih priča domaće književne istorije. Ilić je 1905. godine ubio svoju suprugu Darinku, nakon što je saznao za njenu vezu sa drugim muškarcem, a sud mu je za taj zločin izrekao kaznu od svega šest meseci zatvora.
Njegov život obeležili su veliki profesionalni uspesi, porodične tragedije, smrt četvoro dece i književni rad koji mu je doneo ogromnu popularnost između dva svetska rata. Ipak, ubistvo prve supruge ostalo je događaj koji se ne može odvojiti od njegove biografije, naročito zbog načina na koji je tadašnje pravosuđe ocenilo odgovornost za zločin.
U vreme kada je Ilić izveden pred sud, Srbija je bila izrazito patrijarhalno društvo, a ponašanje žene često je imalo presudnu ulogu u proceni postupaka njenog supruga. Upravo takvo shvatanje bračnih odnosa odrazilo se na presudu koja je omogućila pesniku da se, nakon već izdržanog pritvora, vrati na slobodu.
Od svešteničkog sina do obrazovanog pesnika
Vojislav Ilić Mlađi rođen je 7. oktobra 1877. godine u Oreovici kod Požarevca, kao najstarije dete sveštenika Jovana Ilića i njegove supruge Julijane. Odrastao je u porodici u kojoj su obrazovanje, vera i književnost zauzimali važno mesto.
Školovao se u rodnom mestu, potom u Požarevcu i Beogradu, gde je 1903. godine diplomirao pravo na tadašnjoj Velikoj školi. Njegov otac službovao je kao sveštenik u Crkvi Svetog Marka, a kasnije je bio i dvorski prota.
Još tokom školovanja Vojislav je pokazivao veliko interesovanje za književnost. Pisao je pesme, objavljivao ih u časopisima i prevodio dela stranih autora, posebno sa ruskog, francuskog i nemačkog jezika.
Njegovo ime često je izazivalo zabunu jer se isto zvao i poznati srpski pesnik Vojislav Ilić, koji je živeo od 1860. do 1894. godine. Iako nisu bili u srodstvu, porodice su jedno vreme živele u susedstvu na beogradskoj Paliluli. Iz poštovanja prema starijem pesniku, Vojislav je svom imenu dodao odrednicu „Mlađi“, po kojoj će ostati upamćen.
Po završetku studija zaposlio se kao sudski pisar, a posao ga je vodio kroz više gradova Srbije, uključujući Čačak, Kruševac, Jagodinu, Ćupriju i Aleksinac.
Upravo tokom tih godina upoznao je Darinku Simonović, mladu obrazovanu ženu koja će postati njegova prva supruga, ali i žrtva zločina koji je potresao tadašnju javnost.
Oženio se Darinkom, a onda im je umrla tromesečna ćerka
Darinka Simonović bila je usvojena ćerka beogradskog sveštenika Miloša Simonovića. Završila je žensku školu, pohađala pojedina predavanja na Velikoj školi i kasnije radila kao učiteljica.
Vojislav i Darinka venčali su se 1903. godine, neposredno nakon što je pesnik diplomirao pravo. Zbog njegovih čestih službenih premeštaja život mladog bračnog para bio je obeležen selidbama, a izvesno vreme nastanili su se u Aleksincu.
Tu je rođena njihova ćerka Julijana, kojoj su dali ime po pesnikovoj majci. Međutim, devojčica je preminula nakon svega tri meseca, ostavljajući roditelje suočene sa velikim gubitkom.
Njihovi odnosi već su bili opterećeni čestim razdvajanjima i Ilićevom ljubomorom, a smrt deteta dodatno je produbila porodičnu krizu.
Početkom 1905. godine Darinka je dobila posao učiteljice u Krivom Viru, selu u okolini Boljevca, nedaleko od izvora Crnog Timoka. Dok je ona živela i radila u tom mestu, Vojislav je zbog zdravstvenih problema i plućne bolesti boravio na lečenju.
U Krivom Viru Darinka je započela vezu sa svojim kolegom, učiteljem Živojinom Stojiljkovićem, poznatim i po tome što je svirao violinu. Kada je Vojislav saznao za njihov odnos, već narušeni brak ušao je u završnu, tragičnu fazu.
U zoru je ubio suprugu revolverom
Prema dokumentima sa suđenja, Darinka je u junu 1905. godine priznala suprugu da ga je prevarila. Ilić je pokušavao da je nagovori da napusti Krivi Vir i vrati se sa njim u Beograd, ali ona nije pristala.
Početkom jula ponovo je došao da je poseti. Njihov susret završio se zločinom.
U noći između 2. i 3. jula 1905. godine, u Darinkinom stanu u Krivom Viru, Vojislav je iz revolvera usmrtio svoju suprugu.
O okolnostima ubistva kasnije je govorio tokom sudskog postupka, a njegove izjave i svedočenja drugih učesnika sačuvani su u istorijskim prikazima slučaja. Optužnica ga je teretila za namerno ubistvo bez predumišljaja.
Posle zločina pobegao je iz sela, ali je ubrzo pronađen i uhapšen. Darinka je sahranjena na lokalnom groblju, dok je Ilić sproveden u pritvor.
Njegovo hapšenje i odvođenje prema zatvoru ostavili su trag i u pesmi „Zvoni“.
Usledilo je dugotrajno suđenje, tokom kojeg su razmatrani odnosi između supružnika, Darinkina vanbračna veza, Ilićevo zdravstveno stanje i okolnosti samog ubistva.
Sud mu izrekao samo šest meseci zatvora
Suđenje Vojislavu Iliću Mlađem održano je pred Zaječarskim prvostepenim sudom u avgustu 1906. godine. Optužen je za namerno ubistvo bez predumišljaja, ali je sud posebnu pažnju posvetio okolnostima koje su, prema tadašnjem pravnom tumačenju, mogle da ublaže njegovu odgovornost.
Sud je prihvatio da je Ilić postupio u stanju snažnog uzbuđenja izazvanog bračnim sukobom i saznanjem o supruginoj nevernosti. Kao olakšavajuće okolnosti uzeti su u obzir i njegova bolest, izražena nervoza i emocionalno stanje.
Presudom od 30. avgusta 1906. godine osuđen je na svega šest meseci zatvora, uz odluku da mu se u kaznu uračuna vreme već provedeno u pritvoru.
To je značilo da je odmah mogao da izađe na slobodu. Presuda je potom potvrđena pred Apelacionim sudom u decembru iste godine.
Ovakav ishod danas posebno privlači pažnju zbog načina na koji je krivica za nasilje delimično prebacivana na ubijenu ženu. Istoričari i istraživači ukazuju da su patrijarhalni stavovi prema preljubi i položaju žena imali veliki uticaj na tadašnju sudsku praksu.
Ilić je odmah posle zločina izgubio posao u državnoj službi, ali je kasnije nastavio pravničku karijeru i ponovo zauzimao odgovorne državne položaje.
Tragedije su nastavile da ga prate i u drugom braku
Posle izlaska iz zatvora Ilić je nastavio da piše, a njegovo stvaralaštvo sve više je bilo obeleženo motivima smrti, tuge, prolaznosti i gubitka.
Godine 1909. objavio je prvu zbirku autorskih pesama pod jednostavnim nazivom „Pesme“. U njoj su se našla dela „Noćna svirka“, „Iz jedne šetnje“, „Nad izvorom Timoka“, „Zvoni“, „Njen venčić“, „Iz bolničkih časova“ i „U poštanskim kolima“.
Zbirka je privukla pažnju književne javnosti, a o Ilićevom radu pisao je i uticajni kritičar Jovan Skerlić. Njegovi stihovi našli su se i u čuvenoj „Antologiji novije srpske lirike“, koju je Bogdan Popović objavio 1911. godine.
Pesnik se kasnije ponovo oženio. Sa drugom suprugom Jovankom Prvanović dobio je osmoro dece, ali ni ovaj deo njegovog života nije protekao bez velikih gubitaka.
Nakon što je u prvom braku ostao bez ćerke Julijane, u drugom je doživeo smrt još troje dece, ćerke Zagorke i sinova Jovana i Dušana. Tim porodičnim tragedijama posvetio je neke od svojih najtužnijih pesama.
Zbog čestih motiva gubitka dece upoređivan je sa Jovanom Jovanovićem Zmajem, čije je stvaralaštvo takođe bilo duboko obeleženo ličnim tragedijama.
Uprkos velikim porodičnim gubicima, Ilić je nastavio da stvara i izgradio značajnu književnu karijeru. Njegove pesme bile su čitane i recitovane, a brojni stihovi postali su deo tadašnje kulture sećanja.
Njegove reči danas stoje na Zejtinliku
Vojislav Ilić Mlađi naročito se istakao rodoljubivom i prigodnom poezijom. Pisao je stihove posvećene srpskim vojnicima, istorijskim ličnostima i velikim nacionalnim događajima, a deo njegovog stvaralaštva dobio je trajno mesto na spomenicima podignutim u čast poginulih.
Najpoznatiji su stihovi uklesani na mauzoleju srpskog vojničkog groblja Zejtinlik u Solunu, gde počivaju hiljade srpskih vojnika stradalih tokom Prvog svetskog rata.
Ilićevi stihovi nalaze se na više mesta u memorijalnom kompleksu, uključujući ulaz u mauzolej, kapelu i kriptu. Zajedno sa „Plavom grobnicom“ Milutina Bojića, predstavljaju jedne od najpoznatijih pesničkih zapisa posvećenih srpskim ratnicima.
Njegove reči nisu ostale vezane samo za Zejtinlik. Stihovi su uklesani i na spomeniku srpskim junacima poginulim na Mačkovom kamenu, jednom od mesta najtežih borbi tokom Prvog svetskog rata.
Mihajlo Pupin mu pomogao kada je zapao u dugove
Iako je između dva svetska rata bio jedan od najčitanijih srpskih pesnika, Vojislav Ilić Mlađi suočavao se i sa finansijskim problemima.
Tokom života objavio je više od 40 knjiga poezije, proze i književnih kritika, sarađivao sa brojnim časopisima i prevodio dela velikih evropskih pisaca. Među autorima koje je približio domaćim čitaocima bili su Puškin, Ljermontov, Gete, Šiler, Molijer i Lamartin.
Uprkos plodnom stvaralaštvu, u jednom periodu zapao je u dugove. Tada mu je pomogao čuveni srpski naučnik Mihajlo Pupin.
Kako je prilikom otvaranja pesnikovog legata u Adligatu objasnila Gorica Lazić, Pupin nije želeo da Iliću jednostavno pokloni novac, već je pronašao način da mu pomogne, a da pritom sačuva njegovo dostojanstvo.
Otkupio je više stotina primeraka njegovih knjiga, čime je pesniku obezbedio finansijsku podršku.
Ilić mu se zahvalio dvema pesmama, čiji se rukopisi danas čuvaju u Adligatu. U njima je Pupina nazvao „zvezdom čovečanstva“, odajući priznanje njegovom naučnom radu, ali i ljudskoj velikodušnosti.
Posle rata njegova poezija potisnuta iz književnog života
Osim književnog rada, Ilić je nastavio i karijeru u državnoj službi. Godine 1919. postavljen je za sekretara Apelacionog suda u Beogradu, a od 1920. radio je kao inspektor u Ministarstvu pravde, sve do penzionisanja.
Njegov pesnički opus obuhvatao je rodoljubive, ljubavne, religiozne i dečije pesme, ali i stihove posvećene monarhiji i srpskoj istoriji.
Bio je jedan od poznatijih autora međuratnog perioda, a njegova poezija čitala se na javnim svečanostima, u školama i tokom državnih ceremonija.
Preminuo je 22. maja 1944. godine u okupiranom Beogradu, u 67. godini života. Sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju, pored dvojice rano preminulih sinova.
Ipak, njegova biografija ostaje trajno obeležena zločinom iz 1905. godine. Darinka Ilić bila je mlada učiteljica i majka koja je izgubila život od ruke sopstvenog supruga, a sudska presuda pokazuje koliko su tadašnja shvatanja bračne nevernosti uticala na odnos prema nasilju nad ženama.
Prema istraživanju objavljenom 2010. godine, na groblju u Krivom Viru 2009. nije bilo sačuvanog spomenika sa Darinkinim imenom, a njeno ime izostavljeno je i iz pojedinih lokalnih spiskova učitelja.
Video: Sahrana deda Đorđa Mihailovića na Zejtinliku